Rekla bih da u mojim pričama često postoji i žena koja, iako je na ivici da doživi otkrovenje, nastavlja da živi po starom. Zbog toga sam dobijala i kritike – da to možda nije feministički, da bi ženski likovi, barem u književnosti, trebalo da se emancipuju i na taj način podstaknu druge žene da učine to isto, budu im inspiracija. Ali stvarnost nije takva
U književnosti već uveliko poznate i proslavljene sjevernomakedonske spisateljice, prevoditeljke i profesorice Rumene Bužarovske postoje pukotine u kojima žene pokušavaju da prežive, ne nužno i da se „oslobode“. Te pukotine javljaju se u jeziku, u tijelu, u međuljudskim odnosima. Junakinje Rumene Bužarovske nijesu heroine u klasičnom smislu, ali nijesu ni pasivne žrtve – one su ogledalo društva koje ih oblikuje.
Njen najnoviji roman „Toni“ otvorio je još jedno neugodno pitanje – pitanje muškosti kao naučenog obrasca ponašanja koji svima nanosi štetu. Dok čitamo ovaj roman, osjećamo bijes, nelagodu, čak i sažaljenje. Ono što sigurno nećemo osjetiti je ravnodušnost.

Spisateljica je izgradila literarni svet koji čitaoca navodi da preispita ukorenjene stereotipe i dinamiku odnosa polova u našem društvu
Rumenu Bužarovsku lokalna publika poznaje pre svega kao autorku britkih priča iz zbirki Osmica, Moj muž i Nikuda ne idem, a ove godine je njen roman Toni u kratkom roku stekao brojne čitaoce i pokrenuo burne rasprave o muškosti na Balkanu. Osim kao spisateljica, Bužarovska radi i kao profesorka američke književnosti, prevoditeljka i esejistkinja, a budući da je njeno bavljenje tekstom analitičko i razigrano, bez obzira na formu, ovi književni svetovi poslužili su i kao osnov za pozorišne predstave i filmove širom regiona. Razgovarale smo upravo o posmatranju i raslojavanju stvarnosti, o žanrovima, prevodima i panelima, o poziciji istočnoevropskih autorki, feminizmu i katarzičnosti humora. Sve to, nadam se, protiv romantizacije i mitologizacije književnog rada.
Srećemo se u jesen, dok trčite između festivala i gostovanja, a život književnika deluje prilično glamurozno sa strane. Kako u stvari izgledaju ta stalna putovanja i neprekidni (verujem slični) okrugli stolovi?

Naša gošća u prvom ovosezonskom Kulturnom skalpelu je bila nagrađivana književnica Rumena Bužarovska. Predstavila nam je svoj roman Toni, i otkrila što je “tonijevsko” u svima nama. Emisiju vodi: Antonija Vrčić Prati nas na 102,5MHz ili online na yammat.fm

Makedonska spisateljica i profesorica Rumena Bužarovska gošća je nove epizode emisije „U pravom licu“. Dobro raspoloženu Rumenu odveli smo na zagrebački Gornji Grad gdje nam je govorila o svom novom romanu „Toni“, inspiriranom toksičnim maskulinitetom, svojoj poziciji regionalne književne zvijezde, makedonskom #metoo pokretu, aktualnoj krizi u trumpovskoj Americi, ali i o prednostima života u dobroj staroj Europi i na Balkanu.

Roman makedonske spisateljice ‘Toni’ ponire u srž balkanskog patrijarhataRazgovarao: FRANJO NAGULOV
Balkanske trendove ne vidim kao nešto neobično. Mislim da možda, zato što smo manji i imamo veći keći kapacitet za organizaciju društva, možemo biti čak i učinkovitiji u zaštiti prava za koja smo se borili.
S makedonskom spisateljicom razgovarali smo u povodu Frakturina izdanja romana koji već na prvo čitanje osvaja vrsno ukomponiranim kritičkim, egzistencijalističkim i humoresknim slojevima teksta. Rijedak je, naime, u recentnoj regionalnoj literaturi slučaj usporediv s romanom koji – iako ima dodirnih točaka i s protagonistom kultne HBO-ove serije emitirane od 1999. do 2007., iako ponire u srž balkanskog patrijarhata, te iako zadire i u egzistencijalistička pitanja pojačana pandemijskim kontekstom – pripadnike obaju spolova (uz zrno soli u glavi kao čitateljski uvjet) može gdjekad i nasmijati; makar to bio opjevani gogoljevski smijeh, i makar taj smijeh ne bio tek nusprodukt nego i aktivni čimbenik pri pokušaju dekonstrukcije kolektivnog mentaliteta podneblja tako ustrajnog u odbijanju prijeko potrebne transformacije svijesti te savjesti, podjednako individualne i kolektivne. Razgovarajući o Toniju, koji ipak nije skopski pandan približnog mu imenjaka i šefa mafijaške obitelji DiMeo, nastojali smo podjednako proniknuti u sveprisutnost edipovskoga kompleksa, ali i gdjekad, barem na prvu, teško razumljivu ulogu žena koje pristaju trpjeti. Pa ipak, makar se to iz romana teško može iščitati, generacijske mijene donose ili bi trebale donijeti civilizacijske promjene u koje je inkorporirana, kao polazišna promjena, rodno-spolna emancipacija. Doduše, uvjerenje da je promjena generacijska stvar, čime se prepuštanje promjena stihiji nameće kao razumljivo, opasnost je koju u potpunosti nisu osvijestili ni sve brojnijisimptomi efekta nikad izrijekom objavljene konzervativne revolucije oko čijih bismo radikalnijih posljedica tek mogli imati posla u djelatnoj svakodnevici. Dakako, u razgovoru se nismo zadržali tek na Skoplju, Makedoniji ili južnoslavenskom govornom prostoru – posljednjih smo godina, tek što se pandemija primirila, svjedoci zastrašujućih ratnih zvjerstava, genocida, pa i rapidnih geopolitičkih komplikacija koje podsjećaju da – ako već nismo zakoračili u treći svjetski rat – stojimo na njegovu pragu, i čudimo se: premda je upravo pandemija, o kojoj pisci iznenađujuće malo pišu, pokazala fatalnost nemoći urušenog edukativnog sustava pred apologetima neznanja, konspirativnim teorijama te, naposljetku, zapanjujućom, konformizmom motiviranom bešćutnošću naspram ugroženih društvenih skupina. Katkad, kao što je u romanu ilustrirano, i onda kad konformizmom potaknuto uskraćivanje empatije zaposljedicu nosi stradanje naših najmilijih. Bužarovska, međutim, osim mraka vidi svjetlost – osim na ono najgore, upućuje na ono najbolje, u pandemiji primijećeno, što smo kao društvo bili kadri ponuditi.Optimizam također proizlazi iz uvjerenosti u navedene emancipacijske procese generirane međugeneracijskim iskustvom i solidarnošću, koliko nam se god činilo da se stvari odvijaju suviše sporo ili da, štoviše, tamna strana pobjeđuje. Neovisno o pojedinačnim pogledima na recentni društveni kontekst, ostaje kao činjenica to da je pred nama roman koji, malo je reći, zaslužuje čitateljsku priliku; uvjerenja smo da će svako razočaranje – u korist rečene ambivalencije – naposljetku izostati. Ranijim poznavateljima književnog rada ove međunarodno priznate autorice, jednako je razumljivo, uvodni pasus i nije bio potreban. Kao što svakom, makar i najpovršnijem nositelju historijskog iskustva, zveckanje oružjem ostarjelih alfa-mužjaka nije novost.

Rumena Bužarovska, najveća regionalna spisateljica, bila je gošća 19. epizode podkasta “Rosić i drugovi”. Britko i oštro, kao što i piše, Rumena govori o svom prvom romanu “Toni”, o muškarcima u književnosti, o jugonostalgiji, seksualnom zlostavljanju, hororu masovnog turizma, ućutkanim intelektualcima, studentskim protestima i generaciji koja više neće da ćuti.
“Jugoslaviju sam naknadno upoznala, čak nisam dobro govorila ni srpskohrvatski. Gledala sam Branka Kockicu, možda malo i seriju ‘Bolji život’, ali nismo mi bili baš ta tipična jugoslovenska porodica. Takođe, mnogi ljudi iz Makedonije obično imaju neke rođake u Srbiji, u Bosni, u Hrvatskoj, ali mi nismo imali. Moja majka je Grkinja, otac Makedonac i imali smo rođake u Americi i Grčkoj, ali ne i širom Jugoslavije. Tako da sam ja nekako upoznala Jugoslaviju nakon raspada, to jest sad, poslednjih godina. I danas živim u nekom postjugoslovenskom prostoru, pogotovo na književnom nivou…”, ispričala je Rumena.
Šta je uopšte nostalgija?

Rumena Bužarovska u romanu “Toni” piše o muškarcu gubitniku, privilegiranom i razmaženom sinu koji živi u uvjerenju da je u bivšoj Jugoslaviji život bio bolji
On je mamin sin. Na 200 stranica Rumena Bužarovska razvija lik koji mi je mrzak, zapravo ga prezirem već od, doslovce, druge stranice romana. Čovjek u 50-ima, parazit koji kroz život meandrira tako što u svakoj fazi nađe ženu koju će materijalno i na razne druge načine iskorištavati, uz to i emocionalno zlostavljati.
Tko su te žene i kako su upale u to doznajemo tek sporadično. Glavni lik je Toni, čovjek koji se nakon svakog prekida veze vraća majci, jer sam ne umije ni jaje ispeći ni veš-mašinu uključiti. Adorira mizoginog pokojnog oca, a majka je u njegovim očima “hijena”, makar se pod njezine skute (u njezin stan) redovito sklanja, tamo čami i za vlastite neuspjehe optužuje druge.

Radio France, France Culture, Le Book Club, Marie Richeux, 15.05.2025
https://podcasts.apple.com/gb/podcast/lironie-de-lexil-selon-lautrice-mac%C3%A9donienne-rumena/id1670350855?i=1000708615977

Libération, France, portrait by Louis Seiller, 19.04.2025
Dans son nouveau recueil de nouvelles, l’écrivaine féministe de Macédoine du Nord poursuit sa satire de la famille et questionne les illusions de l’émigration.
Femme ou homme, aucun personnage des nouvelles de Rumena Buzarovska n’échappe à la complète mise à nu de ses défauts et de ses préjugés. Jalousie, lâcheté, arrogance…, la plume malicieuse de l’autrice macédonienne de 44 ans se délecte des petitesses d’âmes formatées par les contraintes sociales. «J’aime critiquer la société, et je déteste le sentimentalisme, sourit-elle, assise à un café de son quartier résidentiel de Skopje, quelques heures avant de s’envoler pour une tournée promotionnelle en Espagne. L’humour me permet de tuer ce sentimentalisme, et c’est également le meilleur moyen pour pointer la rigidité, le sexisme ou le racisme de quelqu’un.»

La escritora más conocida de Macedonia del Norte, cuyos libros de relatos se empiezan a publicar en español, reflexiona sobre su trayectoria personal y el significado de su literatura
La escritora Rumena Bužarovska (Skoplje, 44 años) no puede evitar dedicar sus primeras reflexiones en una cafetería de Madrid a su país, Macedonia del Norte. No son días fáciles para el Estado balcánico. La noche del 16 de marzo se produjo un incendio en una discoteca de la pequeña ciuda
El Pais, Spain, portrait by Miguel Roan, 8.04.2025

Rumena Bužarovska (Skopje, Macedonia, 1981), profesora universitaria y autora a quien conocimos por la publicación de su libro de relatos Mi marido (Impedimenta, 2023), vuelve con una nueva colección de relatos titulada No voy a ninguna parte (Impedimenta, 2025. Traducción de Krarimir Tasev), y ha pasado algunos días en España para presentar este nuevo libro. Entre los eventos programados, una charla en la librería La Mistral el pasado 27 de marzo en la que pudimos disfrutar del afilado sentido del humor de la autora en una interesantísima conversación en la que exploramos los temas que atraviesan los relatos contenidos en esta nueva obra. 
En No voy a ninguna parte, Bužarovska explora las sombras de lo cotidiano, invitando a los lectores a enfrentar las contradicciones y absurdos de la vida moderna. Las historias presentan a personajes como Lydia, quien experimenta celos hacia su mejor amiga a raíz de un jarrón; Vesna, una profesora universitaria que tolera las infidelidades de su marido y la indiferencia de su hijo mientras asiste a un acto de mujeres empoderadas; o Ellie, que regresa a su hogar de infancia con la esperanza de reencontrarse con un antiguo amante. Estas narraciones reflejan la imposibilidad de alcanzar la felicidad tanto para quienes abandonaron su país como para los que se quedaron, ofreciendo un análisis profundo de las complejidades de las relaciones personales y las tensiones cotidianas. ​Su prosa se caracteriza por su inteligencia, realismo y agudeza, diseccionando las vidas de personajes al límite con maestría literaria que provoca risa, estremecimiento y reflexión simultáneamente.
Estas preguntas y respuestas se extraen de la conversación que mantuvimos, contando con la complicidad de la editora Isabel Márquez, que estuvo al cargo de la traducción simultánea.

Knjiga “Nakon Boga, Amerika” književnice Rumene Bužarovske, objavljena u ediciji Dnevnik izdavačke kuće Buybook, esejistički je, dnevnički putopis sa autoričinog putovanja u Sjedinjene Američke Države, nastao tragom želje da se vrati na mjesta za koja je vežu godine koje je devedesetih, kao tinejdžerka, sa roditeljima provela u ovoj zemlji.
Pored toga, njeno putovanje jeste i jedna vrsta nostalgije za drugačijim svijetom, za ogromnošću kakvu SAD sa sobom nose, svojevrsnom “tugom geografije, tugom golemih prostranstava”, te svim kontradikcijama koje unutar ovog društva postoje. Svim ograničenjima, ali i slobodama, koja se neprestano smjenjuju tvoreći mješavinu širokog raspona osjećanja i doživljaja. Osim navedenog to je i potreba susreta sa ljudima, živim ili odavno mrtvim, koji ovu književnicu kao univerzitetsku profesoricu američke književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju “pozivaju” da se iznova vrati u stvarnost Amerike, kako bi sagledala sebe kroz druge u izmještenosti i promijenjenim okvirima. 
Dakle, radi se o putovanju prema onim ličnostima koje zaista poznaje, zatim pojedinkama i pojedincima sa kojima je, posredstvom svog posla prevođenja američkih autora, sarađivala te ih tek treba upoznati, ili tragom hodočasničke potrage za sjenama američkih autorica i autora koji su joj važni, koji je prate kroz njen književni i prevodilački rad. Putovanje kao takvo nosi sa sobom nužne izazove usporedbe, sa jedne strane je stvarnost Sjeverne Makedonije u kojoj Bužarovska živi i radi, te postjugoslovenski kulturni prostor kao polje u kojem kao intelektualka egzistira, a sa druge Amerika 2023. godine. Krećući se između tih okvira, sa reminiscencijama na svoja prvotna američka iskustva, ali i sa ekskursima komparacije dvaju svjetova, Bužarovska stilski preciznim i izbrušenim jezikom, bez viškova, esejistički autentično, ispisuje stranice svog dnevnika.