Nema poznatije makedonske spisateljice u ovom trenutku od Rumene Bužarovske. To je prosta činjenica i nema nikakve sumnje da vaskolika postjugoslovenska publika s dušom čeka njena nova ostvarenja. Ali Bužarovska je daleko od pukog književnog fenomena: ona dođe kao kulturni seizmograf koji godinama precizno registruje mikro i makro pukotine balkanske i svetske burne (čuj mene – tmurne) svakodnevice. Njene zbirke priča predstavljaju hibrid antropologije, satire i psihijatrijskog kartona, a lakoća kojom to radi samo doliva ulje na kritičku vatru svih nas koji se bavimo književnom kritikom.
Sada se Bužarovska konačno odlučila da svoje spisateljske mogućnosti oproba u dužoj literarnoj formi, u romanu. Kroz istoriju, od Flauberta, Tolstoja, Defoa, pa sve do Gibsona i nekih savremenih ostvarenja, muški kanon u romanu dugo se bavio ženom. U svom prvom romanu, pod imenom Toni, Bužarovska je uradila suprotno: za glavnog lika i najbitnijeg protagonistu uzela je istoimenog muškarca: Tonija.
Bužarovska u Toniju izvodi virtuoznu vivisekciju balkanskog muškarca koji nikada nije odrastao, koji je uveren da je svet tu zbog njega, koji je vulgaran, sebičan, narcisoidan — prava jedna „muška svinja“. On ima 53 godine i čitava struktura romana, koja se samo oko njega vrti, gotovo je klaustrofobično linearna. Radnju u delu, od odmora u Grčkoj do poslednjih scena, pratimo sukcesivno, bez digresija i velikih narativnih rukavaca. Međutim, Bužarovska radi ono što ume najbolje: minimalnom radnjom postiže maksimalnu psihološku rezoluciju.

Toni”, Rumena Bužarovska, preveo: Ivica Baković, Fraktura, 2025.
Poslije dnevničko-esejističke knjige “Nakon Boga, Amerika”, u kojoj kroz putovanje jugom SAD-a ispisuje snažne stranice o boravku na američkom kontinentu, povezujući vlastito iskustvo školovanja, potragu za literarnim uzorima te polarizacijama i napetosti u vremenu trumpizma, književnica Rumena Bužarovska nas romanom “Toni” suočava sa toksičnim maskulinitetom koji svojim beskrupuloznim patrijarhalnim egoizmom uništava sve oko sebe. Vraćajući se time na onaj tematski okvir svojih ranijih knjiga, gdje se iz naglašene feminističke pripovjedačke perspektive nastoji progovoriti o svim kontradikcijama rodnih uloga, poremećenog odnosa na relaciji žena – muškarac, sa pripadajućim predrasudama i stereotipima koje i danas u velikoj mjeri opterećavaju svijet u kojem živimo.
Protagonist romana Toni Stojanov u osnovi je tipičan bezosjećajni mačista, zaljubljen u sebe, sam svoj centar svijeta, koji ne prezajući pred bilo čim, nastoji plivati u mutnim vodama rodnih stereotipa pokazujući svu raskoš svojih nepočinstava i ljigavosti svog karaktera. Ovako izneseno doima se da je Toni u suštini jedan potpuno odbojan lik i to jeste suštinski tačno. Teško da bismo Tonija mogli doživjeti i tumačiti na neki drugačiji način. Sve u njemu vrišti od prenapuhane muževnosti putem koje se gazi preko svega što mu se nađe na putu.

Nakon niza odličnih zbirki kratkih priča (izdvajam ‘Moj muž’ (2014.) i ‘Nikuda ne idem’ (2018.)), Rumena Bužarovska se odlučuje za formu romana i to žanra koji, ako ovu knjigu čitate u kasnim noćnim satima, pleše između trilera, horrora i psihološke drame. Sličan sam dojam imala i nakon završetka romana ‘Smrtni ishod atletskih povreda’ (Fraktura, 2022.) Milice Vučković, što nikako nije slučajno. Naime, oba romana preispituju određen tip osobnosti i to vjerojatno narcistički poremećaj osobnosti, (dijagnoza koja se, znam, i prečesto posvuda lijepi).
‘Toni’ (Fraktura, 2025., originalno izdanje 2024., Izdavački centar Tri, Skopje)  je naslov tog romana, i to vrlo pogođen naslov, jer zapravo je riječ o psihološkoj studiji i periodu života  junaka Tonija te događaja koje proživljava u svojoj 53. godini života. Toni je sastavljen od niza karakteristika ostarjelog ‘macho’ tipa, bivšeg rockera koji nikad nije odrastao niti za išta preuzeo odgovornost, koji za svoja stanja i životne situacije okrivljava drugo i druge (društvo, žene, promjene koje ne razumije i ne prihvaća). Bilo da se radi o razvodu, djetetu koje s njim ne želi razgovarati ili inflaciji, Toni je majstor u pronalaženju krivca za svoje frustracije.
 Svi poznajemo Tonija, to je neminovno. Imali smo s njim niz susreta koje smo brže ili sporije prekidali. Svi, što je još gore, možemo pronaći malo Tonija u sebi, a što nas tek puni osjećajem srama.No, ono u čemu se sastoji majstorstvo R. Bužarovske jest način na koji vješto ukazuje na posljedice Tonijevog ponašanja pri kojem su svi njegove kolateralne žrtve, njemu nedovoljno bitne da bi u romanu bile produbljene više od onoga kako ih i s kakvim lećama on vidi. Naime, roman je pisan kroz njegovu perspektivu i niz njegovih unutrašnjih monologa koji se miješaju i s povremenim dijalozima koji i dalje služe svrsi Tonijevih ciljeva i promišljanja o tome što on trenutačno želi te što bi mu se ‘prohtjelo’ u kojem trenutku.

Prvi tekst iz nove serije „Dnevnik čitanja“ u kojoj će urednice, urednici, suradnice i suradnici portala Kritika-HDP voditi bilješke uz pročitane knjige. Rubriku otvara Boris Postnikov kombinacijom feminizma i pornografije – što bi moglo poći krivo?
Eseji Dubravke Ugrešić; Rumena Bužarovska: „Toni“ (s makedonskoga preveo Ivica Baković; Fraktura, Zaprešić, 2025.); Georges Bataille: „Story of the Eye“ (translated by Joachim Neugroschal; Penguin, London, 2001.)
https://kritika-hdp.hr/ugresic-buzarovska-feminizam-pornografija/

Rumena Bužarovska retrata en “No voy a ninguna parte” a mujeres en busca de la autoestima perdida
Rumena Bužarovska, nacida en 1981 en la ciudad de Skopie, actual Macedonia, se dio a conocer en nuestro país en 2014 con la colección de relatos “Mi marido”, en la que ya hacía gala de una finísima ironía para poner de relieve las mentiras cotidianas de la convivencia familiar. En esta nueva compilación de historias no tan breves sigue en la misma línea, por eso la crítica la ha denominado “un ácido manual de supervivencia”. Bužarovska ha escrito también una novela, aún no traducida al español. Es profesora de Literatura en la Universidad Estatal de su país y trabaja en el reconocimiento de autoras literarias con el proyecto PeachPreach, continuación del movimiento MeToo; colabora con la prensa y la radio de manera regular y ha traducido varias novelas clásicas inglesas.
“No voy a ninguna parte” se articula en siete relatos. En todos ellos predomina la frustración de un personaje principal que ve fracasar sus expectativas, lo que sublima dejando “a lo largo de todo el camino un rastro” triste y desagradable. Ese rastro está formado por la acumulación de un vocabulario negativo que habla de degradación y despierta una intensa desazón al leer, la de la incertidumbre de en qué desastre va a terminar la historia.

Extraordinaria colección de relatos sobre exilios forzados por la falta de futuro en Macedonia, de la mano de la escritora y docente del país balcánico
Una de las mejores y más deslumbrantes, en cada uno de sus relatos sin excepción, cuentistas actuales, Rumena Bužarovska (Skopje, Macedonia, 1981) es autora de un estudio sobre el humor en la ficción corta, de cuatro colecciones de cuentos, de una novela reciente (‘Tony’) …
https://www.abc.es/cultura/cultural/ninguna-parte-rumena-buzarovska-historias-desarraigados-20250409225558-nt.html?ref=https%3A%2F%2Fwww.abc.es%2Fcultura%2Fcultural%2Fninguna-parte-rumena-buzarovska-historias-desarraigados-20250409225558-nt.html%3Fref%3Dhttps%3A%2F%2Fwww.abc.es%2Fcultura%2Fcultural%2Fninguna-parte-rumena-buzarovska-historias-desarraigados-20250409225558-nt.html

CRITIQUE – Un recueil d’histoires féroces et tendres, racontées dans un vigoureux style balkanique.
Après Mon cher mari , recueil de nouvelles corrosives brossant des portraits de femmes emberlificotées dans leurs liens conjugaux, familiaux et sociaux, voici Je ne bouge pas d’ici, un autre volume d’histoires de Rumena Buzarovska, 43 ans, professeur de littérature américaine à l’université de Skopje, capitale de la Macédoine, sa ville natale : une voix d’écrivain qui parle fort, sans ambages, touche terriblement juste et porte loin.
Clin d’œil facétieux, ce recueil, comme le précédent, s’achève par une longue nouvelle centrée sur la journée internationale des droits de la femme : le 8 mars, raconté par Rumena Buzarovska, c’est autre chose que les violons consensuels du féminisme triomphant. Ici, on fait la connaissance de Vesna, 45 ans, au moment où elle reçoit une invitation sur papier glacé à un raout de powerful women à l’ambassade des États-Unis de Skopje. Ses longs doigts manucurés tremblent de fierté en ouvrant l’enveloppe, mais elle prendra l’air dégagé lorsqu’elle en par…