Author: Nino Naumov

Rekla bih da u mojim pričama često postoji i žena koja, iako je na ivici da doživi otkrovenje, nastavlja da živi po starom. Zbog toga sam dobijala i kritike – da to možda nije feministički, da bi ženski likovi, barem u književnosti, trebalo da se emancipuju i na taj način podstaknu druge žene da učine to isto, budu im inspiracija. Ali stvarnost nije takva

U književnosti već uveliko poznate i proslavljene sjevernomakedonske spisateljice, prevoditeljke i profesorice Rumene Bužarovske postoje pukotine u kojima žene pokušavaju da prežive, ne nužno i da se „oslobode“. Te pukotine javljaju se u jeziku, u tijelu, u međuljudskim odnosima. Junakinje Rumene Bužarovske nijesu heroine u klasičnom smislu, ali nijesu ni pasivne žrtve – one su ogledalo društva koje ih oblikuje.

Njen najnoviji roman „Toni“ otvorio je još jedno neugodno pitanje – pitanje muškosti kao naučenog obrasca ponašanja koji svima nanosi štetu. Dok čitamo ovaj roman, osjećamo bijes, nelagodu, čak i sažaljenje. Ono što sigurno nećemo osjetiti je ravnodušnost.

U intervjuu za ROZU – Portal za lijeve i feminističke politike sa Rumenom Bužarovskom razgovaramo o raznim temama koje inspiriše njen najnovji roman, ali i njena književnost uopšte – o mogućnosti empatije prema „tonijevcima“, o književnom kanonu koji se urušava kad u njega uvedemo feminističku perspektivu, ali i o granicama savremenih feminističkih politika i mogućnosti otpora jačanju desnice.

Kroz lik tipičnog balkanskog muškarca u svom posljednjem romanu „Toni“ razotkrivate razne slojeve patrijarhalne muškosti i ogoljavate naučene obrasce muškog ponašanja. Čini se kao da se više nema šta reći na tu temu. Da li ste rekli sve što ste o tome imali da kažete ili vas „toksična muškost“ i dalje provocira?

Oduvijek me je okupirao način na koji se patrijarhat odražava u ličnim odnosima ljudi i ne verujem da ću ikada prestati da se bavim tom temom. Jednostavno, jaz u rodnim odnosima je toliko sveprisutan u našim životima da, čak i kada bih željela, ne mogu da izbjegnem tu temu. Međutim, u „Toniju“ sam se posebno bavila fenomenom muškosti/patrijarhalnog maskuliniteta i time koliko je on štetan i za same muškarce, kao i načinom na koji se on kroz obrazovanje prenosi s generacije na generaciju. U tom procesu morala sam da se suočim sa prilično neprijatnim pojavama, na koje ne bih željela da se ponovo osvrćem. Za sada ne bih ponovo pisala o toj temi; vjerujem da sam sa njom završila i da sam je, na neki način, ostavila iza sebe.

Dok sam čitala „Tonija“, najveći dio vremena sam se nervirala zbog njega, a ostatak sam provela kajući se zbog toga što me toliko nervira. Ali me je stalno nešto vuklo da ga tumačim i preispitujem. Kako ste se Vi osjećali dok ste ga stvarali? Jeste li imali dileme ili unutrašnja preispitivanja u tom procesu?

Osjećala sam se slično kao i Vi. Bila sam rastrzana između činjenice da često imam, ili sam imala, empatiju prema ovakvim ličnostima ili likovima koji kao da nemaju emocionalni kapacitet da se izbore sa traumama koje nanose drugima ili koje su njima nanesene. Dešavalo mi se da mi bude iskreno žao nekog Tonija (govorim o stvarnosti), a da onda shvatim da je taj Toni štetan i po mene i po cjelokupno svoje okruženje, pa mi je bilo potrebno dosta vremena da se emancipujem od tog saosjećanja prema ličnostima koje imaju koristi od sopstvene sebičnosti i sopstvene neempatičnosti. Zapravo, ne mogu da kažem da sam se u potpunosti oslobodila toga. I dalje mi je žao „tonijevaca“, iako ne bi trebalo da mi ih bude žao. Kada je riječ o tom aspektu romana, nisam imala dileme. Imala sam dileme oko toga da li mogu da roman učinim dovoljno zanimljivim uprkos tome što je lik odbojan, a povrh toga i veoma prepoznatljiv.

Postoji li nešto što ste o sebi kao spisateljici i čitateljki naučili zahvaljujući feminizmu? Da li je feminizam promijenio način na koji čitate svoje stare književne ljubavi? Ili možda učinio da se u neke od njih razočarate?

Čak i onda kada to nisam shvatala, feminizam je uticao na mene i na način na koji pišem. Dok sam pisala prve zbirke kratkih priča, nije mi bilo sasvim jasno šta radim, a najmanje mi je bilo jasno kako da na teorijskom nivou uokvirim te stvari koje pišem. U međuvremenu sam pročitala dosta feminističke teorije, ali nisam shvatala da ona utiče na mene, ma koliko to danas zvučalo čudno. Naravno, iz današnje perspektive svoje stare književne ljubavi čitam drugačije. Na primer, pokušala sam ponovo da čitam Dostojevskog i smetalo mi je kako su žene predstavljene (ponovo sam uzela „Braću Karamazove“, iako ih ovog puta nisam pročitala do kraja, pa ne mogu da tvrdim da sam u pravu). Da i ne govorimo o tome da sam obožavala pripovjetke Vudija Alena ili da sam analizirala pripovjetke autora poput T. K. Bojla, koje bi mi danas djelovale mačistički i ne bi me zanimale. Često ponovo čitam i Hemingveja, i tu takođe uočavam jedan neobičan paradoks u odnosu na njegov pogled na rodne uloge.

Rekli ste u jednom intervjuu da žene treba da pišu o muškarcima „jer najbolje znaju kako oni govore“. Kako Vam izgleda kada muškarci u književnosti pokušaju da govore o ženama?

Uglavnom mi djeluje smiješno i dvodimenzionalno. Ako analizirate govor žena kod Hemingveja, na primer, vidjećete da sve govore isto – čak koriste i iste riječi. Žene u književnom kanonu predstavljene su podjednako dvodimenzionalno kao, recimo, crnac Džim u „Haklberiju Finu“. To je fenomen nepoznavanja „Drugog“. Mi muškarce veoma dobro poznajemo; znamo kako govore, kako se kreću, šta vole, a šta ne. Jedan od razloga za to jeste i to što oni predstavljaju opasnost za žene, pa smo primorane da ih posmatramo kako bismo se od njih zaštitile.

Nedavno smo pratili regionalnu raspravu povodom knjige „Po zanimanju: Ana Miloš“, u kojoj je autor, između ostalog, tvrdio da žene dobijaju ogroman prostor u književnosti samo zato što su žene, čak i kada im pisanje nije dovoljno dobro. Kako gledate na takve stavove? Da li su oni simptom šireg otpora prema ženskom glasu ili je riječ o strahu od gubitka prostora koji je dugo bio podrazumijevano muški?

Moj odgovor na takvo mišljenje je „bla bla bla, ku ku ku“. Mislim da uopšte ne treba da diskutujemo o ovakvim šovinističkim glupostima. Time samo pridajemo ovoj temi značaj koji ne zavređuje. Uostalom, na taj način se pravdamo i još više upadamo u zamku šovinizma.

Ako biste mogli da iz književnosti izbrišete jedan, samo jedan narativ o ženama, koji bi to bio i zašto biste odabrali baš taj?

To bi bilo ono što je Edgar Alan Po definisao kao najpoetičniju i najmelanholičniju temu u književnosti – smrt lijepe žene. Voljela bih da žene žive i u stvarnosti i u književnosti, i da se ne romantizuje kada ih neko ubije ili kada se razbole – i to samo ako su lijepe, a bogami i bijele, pa još i bogate.

U Vašim pričama često se javlja žena koja u jednom trenutku shvati da više ne može da živi kao do juče. Ali, šta je sa svim onim ženama koje taj trenutak nikada ne dožive, iz straha, obaveza, navike, ili zato što im život ne ostavlja prostor za takvu spoznaju? Kako o njima misliti, a ne romantizovati ni trpljenje, ni slobodu u savremenom kapitalističkom društvu?

Rekla bih da u mojim pričama često postoji i žena koja, iako je na ivici da doživi otkrovenje, nastavlja da živi po starom. Zbog toga sam dobijala i kritike – da to možda nije feministički, da bi ženski likovi, barem u književnosti, trebalo da se emancipuju i na taj način podstaknu druge žene da učine to isto, da im budu inspiracija. Ali stvarnost nije takva. Da bi se neko emancipovao, potrebno je da čitavo društvo bude naklonjeno tome i spremno da pomogne. Ne može svaka žena da napusti dom, da napusti supruga ili, pak, posao. Nije stvar samo u tome što ekonomski sistem (kapitalizam, da) to ne dozvoljava i što je on u braku sa patrijarhatom. Treba imati u vidu i da je civilizacijska praksa bila protiv nas i da je i dalje protiv nas. Nije lako napraviti promjenu u životu. Zato jednostavno treba razumjeti žene koje nastavljaju da žive na isti način kao i ranije – bez romantizacije, ali i bez osude.

Kada posmatrate književni ekosistem, festivale, nagrade, zvijezde i senzacije, čini li Vam se da se stvarni život književnosti odvija negdje drugo? Gdje ga Vi pronalazite danas?

Književnost je uvijek u pisanju i u čitanju. I pored čitavog tog drugog ekosistema, kako ga nazivate, suština je uvijek da se čita, da se govori o književnosti i, naravno, da se piše.

Kako vidite budućnost feminizma u vremenu jačanja desnice i populizma i gdje prepoznajete ograničenja savremenih feminističkih politika?

Budućnost feminizma leži u kontinuiranoj borbi protiv desnice. To znači da ne smijemo da odustanemo sada, kada desnica pokušava ponovo da nas porobi, da nas vrati u kuhinju i da nas koristi kao besplatnu radnu snagu, mašine za rađanje djece i, naravno, kao seksualne robinje. Mislim da ta borba neće biti laka, ali istovremeno vjerujem da smo ostvarile preveliki napredak da bi nam ta prava mogla tako lako biti oduzeta — iako to u istoriji nije nezabilježeno. Nažalost, veliki deo neoliberalne feminističke politike i dalje igra po kapitalističkim pravilima, koristeći jezik feminizma i zloupotrebljavajući njegova načela, i ta politika je bila i ostaće štetna po žene. Feminizam mora biti i klasna borba da bi uspio.

Šta trenutno čitate i možete li izdvojiti nekoliko dobrih knjiga koje ste pročitali tokom 2025. godine, a koje biste rado preporučili našoj publici?

Čitam egipatsku feministkinju Nawal El Saadawi. Preporučujem bilo šta od njenih djela. Takođe privodim kraju „Habibi“, grafički roman Krejga Tompsona, koji takođe preporučujem. Nedavno sam ponovo uvela novelu „Bartleby, the Scrivener“ na časovima američke književnosti i studenti su veoma dobro reagovali na nju jer je suštinski savremena, pa eto, možda će neko poželjeti da i to pročita.

Razgovarala: Andrea PERIŠIĆ

Fotografija: Nebojša Babić; preuzeto sa https://rumenabuzarovska.com/

https://www.r-o-z-a.org/p/s-tonijevcima-bez-s

Spisateljica je izgradila literarni svet koji čitaoca navodi da preispita ukorenjene stereotipe i dinamiku odnosa polova u našem društvu

Rumenu Bužarovsku lokalna publika poznaje pre svega kao autorku britkih priča iz zbirki Osmica, Moj muž i Nikuda ne idem, a ove godine je njen roman Toni u kratkom roku stekao brojne čitaoce i pokrenuo burne rasprave o muškosti na Balkanu. Osim kao spisateljica, Bužarovska radi i kao profesorka američke književnosti, prevoditeljka i esejistkinja, a budući da je njeno bavljenje tekstom analitičko i razigrano, bez obzira na formu, ovi književni svetovi poslužili su i kao osnov za pozorišne predstave i filmove širom regiona. Razgovarale smo upravo o posmatranju i raslojavanju stvarnosti, o žanrovima, prevodima i panelima, o poziciji istočnoevropskih autorki, feminizmu i katarzičnosti humora. Sve to, nadam se, protiv romantizacije i mitologizacije književnog rada.

Srećemo se u jesen, dok trčite između festivala i gostovanja, a život književnika deluje prilično glamurozno sa strane. Kako u stvari izgledaju ta stalna putovanja i neprekidni (verujem slični) okrugli stolovi?

Rumena Bužarovska: Gostovanja i promocije su jako važni za svakog autora, zbog povezivanja i direktnog kontakta sa publikom. S druge strane, mi zaista romantizujemo putovanja, a činjenica je da moraš biti zdrav da bi ih telo izdržalo. I naravno da taj mit o umetniku koji na turneji priča samo o svom radu nije sasvim istinit, ali retko ćeš podeliti da ti je hotelska soba hladna, ili da – kao ja – sanjaš stalno kako brojiš kofere (smeh). To je posao koji bi trebalo da bude dobro plaćen, jer je nomadski život prilično naporan.

Da li imate osećaj da se od vas očekuje da se uvek predstavite na isti način, u tom zapadnoevropskom kontekstu?

Rumena Bužarovska: Žene spisateljice, i to posebno žene sa Balkana, kao, uostalom, i svi drugi autori koji su na neki način marginalizovani, ne pripadaju kapitalističkom diskursu i moraju imati neki identitet da bi se prodali. To za neke od nas bude rat, za druge feminizam, i to s pravom nervira čitaoce, jer liberalizam koristi ta grupisanja da bi zaradio od marginalizovanih. Mi jesmo angažovani, ali zaista je mučno to što ne možeš da izađeš iz nametnutog okvira predstavljanja i što znaš da se uglavnom zbog toga i dobija novac za taj nastup. Obično je to istočnoevropski ili balkanski panel, pa svi pričamo o istim iskustvima, a čak i kada nas pomešaju sa drugim piscima, uglavnom već znam šta će biti tema. Na primer, moderator me je jednom pitao da li mogu da objasnim uspeh moje knjige, kako to da je prevedena na petnaest jezika. Odgovorila sam da je to zato što sam dobra autorka. Pitaju me ponekad na tim festivalima zašto živim u Skoplju, kao da bih ja sigurno bila u Berlinu ili Parizu da imam priliku. A da, dobila sam jednom pitanje i da li me doživljavaju u Makedoniji kao ljutu ženu, zamisli.

Vi u stvari više ne možete samo da napišete knjigu, morate nekako tržišno da je označite?

Rumena Bužarovska: Mislim da mi nikad nismo ni mogle jednostavno da napišemo knjigu. To mogu beli ljudi sa Zapada, mi odavde nemamo privilegiju da budemo samo umetnici. U vezi sa gostovanjima u drugim zemljama, rekla bih da i prevodioci određuju kulturni diskurs, poput nekih ambasadora skrajnutih kultura, jer oni prate književnu produkciju i čak sami predlažu autore/ke. Prevodici srećom imaju bolji status nego ranije, jer oni su ključni za autora. Mi iz malih jezika nemamo ni tu privilegiju da imamo više prevodilaca, i predivno mi je da neko toliko voli to što radi da se fokusirao na manji jezik. Na nekim mestima moje knjige su jako uspešne, na drugim nimalo, i ne mogu da shvatim je li to zbog marketinga izdavačkih kuća, prevoda ili uređivanja, jer to je sve jedan uigran sistem, ali istina je da se knjiga naprosto neće čitati ako, pre svega, prevod nije dobar.

Pomislila sam da sigurno nije jednostavno preneti neke lokalizme iz vaših priča, bilo da su kontekstualni ili jezički. Ima mnogo detalja koji izazivaju gađenje koliko i smeh.

Rumena Bužarovska: Hvala vam, trudim se da se igram s tim preterivanjem i humorom, mislim da kroz tu prizmu može mnogo toga da se kaže. Lično, volim telesne reakcije na napisano, pa pokušavam i da ih proizvedem. Možda se i krijem iza fikcije na neki način, iza imaginacije, ali ne znam da li bih ikad pisala nešto privatno na način na koji to pesnici rade.

Ali pisali ste esejistiku, a tu takođe nema sakrivanja. U knjizi Nakon Boga, Amerika piše baš Rumena, ne neki književni junak. Šta vas uzbuđuje u tom “non-fiction” pisanju (u nedostatku preciznijeg prevoda)?

Rumena Bužarovska: Na engleskom nekada kažemo i personal essay, da, ili non-fiction, kod nas možda dokumentaristička proza, ali meni je uzbudljiv taj žanr jer je to lično i političko u jednom. Zanima me društvo, i kroz svoje pisanje, simbolično ili književnim postupcima, to predočavam, ali u esejistici moraš da budeš još odgovorniji jer se radi o istini, vezano za to ko se pojavljuje u tekstu, koliko i za to ko govori. U svakom žanru, u stvari, moraš da razmišljaš o tome koliko će to tvoje ja biti prisutno. Na mene su uticale žene koje pišu eseje uglavnom na engleskom jeziku, ali naravno tu je Dubravka Ugrešić. Njen stil je tako nepretenciozan, direktan, čak bezobrazan. Mislim da čitaoci isto uživaju u tom žanru i da u njemu ima prostora za stilsko izražavanje.

Ljudi najčešće eskapistički prilaze fikciji, a vaši karakteri su možda preterano životni. Baka mi je jednom rekla da su joj žene iz vaših priča previše poznate, zbog čega je pomalo nerviraju. Iskreno, ja mislim da upravo u tome leži politički karakter vašeg pisanja.

Rumena Bužarovska: Da, baš tako. I zato sam za glavnog junaka romana odabrala tog i takvog muškarca. Oni su dugo pisali o ženama iz ženske perspektive, i to ne naročito dobro, pa zašto sada to ne bismo mi radile? A mi i te kako umemo da pišemo o muškarcima, jer ih posmatramo, stalno smo na oprezu i znamo kako razmišljaju, bavimo se njima i njihovim motivacijama.

Nedavno ste, u razgovoru sa divnim devojkama sa feminističke platforme “Meduza”, rekli da se osećate kao da se publika prema vašem romanu odnosi kao da je “prvo, pa muško”, vaš prvi roman, pa još o muškarcu.

Rumena Bužarovska: S tim sam se namerno malo igrala. Ali da, kao da su sve moje kratke priče bile neka ženska deca i sad je to tek prava stvar. Zapravo sam tokom rada shvatila da imam nekoliko priča sa sličnim protagonistima i onda sam razumela da je to roman. Svaka priča sama bira svoj oblik, i Toni je prirodno nastao u formi romana.

Kada smo kod oblika, kako pristupate pisanju, najtelesnije gledano?

Rumena Bužarovska: Volim da pišem, meni je pisanje zadovoljstvo. Naravno da je to unutrašnji i emotivni proces, ali to je tako i u drugim umetnostima. Sve zapisujem i organizovana sam. Najviše me inspiriše rok, a pisanju pristupam ozbiljno, u suprotnom preterano razmišljam, pitam se da li mogu… Ali naravno da mogu, to je moj posao. Nije to jedini način, ali meni je važna efikasnost, i zato nacrt traje duže nego samo pisanje. Moram sve da postavim jasno, ne bih mogla da improvizujem, ako napišem previše pa posle kratim, to mi je kao kada posoliš supu pa se posle nekako vadiš. Radije bih da imam recept. Treba da demistifikujemo taj težak rad pisca jer, u mom slučaju, nije mi teško da pišem, ja to tražim od života i mnogo mi je drago da imam privilegiju da budem spisateljica. To je, ipak, i veliko političko pitanje: zašto nas toliko ima u ovakvom poslu, a nema nas u nekim drugim, odlučujućim ulogama.

Za kraj, a upravo o ulogama, da li biste rekli da je književnost vaš posao ili ipak profesura?

Rumena Bužarovska: Fakultet je moj osnovni posao. Provodim mnogo vremena sa tim mladim ljudima i toliko puno učim od njih. Osećajna sam u komunikaciji i radu s njima, zanima me kako razmišljaju, oni duboko utiču na mene. Osim toga, taj fakultet mi omogućuje egzistenciju, to je važno reći. Da bi stvarao, zaista ti je potreban neki okvir, sigurnost, sto, vreme i laptop, treba ti tišina i samoća. Ponoviću, iako je to davno rekla Virginia Woolf, treba ti ta sopstvena soba – to se nije promenilo.

Glavni i odgovorni urednik: Petar Janošević

Tim:
Razgovarala: Maša Seničić
Fotografije: Nevena Lučić
Stajling: Marko Mrkaja
Frizura: Nela Adžemović za „SCHWARZKOPF PROFESSIONAL” Srbija
Šminka: Jovana Marković

https://www.harpersbazaar.rs/women-of-the-year/women-of-the-year-2025-rumena-buzarovska