ČITANJE (U)SEBI: Planina na koju se žene penju u štiklama

Toni”, Rumena Bužarovska, preveo: Ivica Baković, Fraktura, 2025.

Poslije dnevničko-esejističke knjige “Nakon Boga, Amerika”, u kojoj kroz putovanje jugom SAD-a ispisuje snažne stranice o boravku na američkom kontinentu, povezujući vlastito iskustvo školovanja, potragu za literarnim uzorima te polarizacijama i napetosti u vremenu trumpizma, književnica Rumena Bužarovska nas romanom “Toni” suočava sa toksičnim maskulinitetom koji svojim beskrupuloznim patrijarhalnim egoizmom uništava sve oko sebe. Vraćajući se time na onaj tematski okvir svojih ranijih knjiga, gdje se iz naglašene feminističke pripovjedačke perspektive nastoji progovoriti o svim kontradikcijama rodnih uloga, poremećenog odnosa na relaciji žena – muškarac, sa pripadajućim predrasudama i stereotipima koje i danas u velikoj mjeri opterećavaju svijet u kojem živimo.

Mutne vode stereotipa

Protagonist romana Toni Stojanov u osnovi je tipičan bezosjećajni mačista, zaljubljen u sebe, sam svoj centar svijeta, koji ne prezajući pred bilo čim, nastoji plivati u mutnim vodama rodnih stereotipa pokazujući svu raskoš svojih nepočinstava i ljigavosti svog karaktera. Ovako izneseno doima se da je Toni u suštini jedan potpuno odbojan lik i to jeste suštinski tačno. Teško da bismo Tonija mogli doživjeti i tumačiti na neki drugačiji način. Sve u njemu vrišti od prenapuhane muževnosti putem koje se gazi preko svega što mu se nađe na putu.

Ipak, Bužarovska ne ide za time da ispisuje stranice koje će biti puka jednodimenzionalna kritika seksualnog predatorstva i proračunatog psihičkog nasilja kojem je Toni sklon, već daje uvjerljivu karakterizaciju lika ovog pedesetogodišnjaka, stavljajući ga u širi društveni i povijesni kontekst transgeneracijskog prenosa patrijahalnih kodova koji ulogu muškarca svode na neprestano trvenje za dokazivanje muškosti. Pa i kad iza njega ostaju stvarne žrtve, jedino što je Toniju bitno jeste kako sačuvati oreol nepogrešivog i ispravnog muškarca. Jer to tako mora i treba.

Drugim riječima, Toni je po svom karakteru jedan tako čest lik “iz kvarta” kakve svakodnevno srećemo oko sebe, ubijeđen da je uvijek u pravu, da je neodoljiv svakoj ženi, te da je kao takav na vrhu hranidbenog lanca u borbi spolova. Sa druge strane, riječ je o muškarcu u srednjim godinama, ocvalom i iskompleksiranom rokeru, koji na sve načine pokušava odbiti da je ostario, pun je jeftinih dosjetki i ubijeđen u genijalnost svojih misli i podviga. Pri tome, Toni je toliko zaslijepljen vlastitom ulogom da uopšte nije u stanju pojmiti da je ono što radi, da su njegovi postupci i geste na bilo koji način pogrešni. Ne bi se moglo reći da je on u potpunosti čovjek bez savjesti i empatije, ali taj njegov egocentrični mačizam je do te mjere uznapredovao da on nije u stanju uopšte da se saživi sa posljedicama svojih djela i odgovornosti za vlastite postupke. U nekim trenucima unutar ovog romana djeluje da bi se možda i moglo dogoditi neko suočenje, ali Tonijev karakter veoma brzo pronalazi načina kako se opravdati i kako odagnati svaku krivicu od sebe. Jednostavno, on ne može pojmiti da je problem u njemu, nije mu data takva vrsta unutrašnje refleksije, zaslijepljen je svojom neodoljivošću koja u potpunosti dokida bilo kakvu svijest o pogubnosti onoga što radi.

Roman “Toni” u izdanju Frakture/

Rumena Bužarovska, ispisujući ovaj roman, dojmljivo prikazuje jednog posve banalnog tipa, okruženog jednako tako banalnim prijateljima, koji je ubijeđen da je u svojoj falocentričnosti toliko unikatan i da u manifestaciji te muškosti ništa ne može da ga zaustavi. Odsustvo svijesti o pogrešnosti, bilo kakva mogućnost samoanalize i pokajanja, Tonija vode u zastranjivanje kojim se sve što radi i želi podređuje nagonskom impulsu mužjaka. To ga dovodi u jedan gotovo mrzilački odnos prema svemu što je žensko, jer ne poznaje odnos koji nije prožet igrama i ucjenama, on determiniše rodne uloge u toj mjeri da sve nastoji podrediti sebi.

I kada njegovom krivicom u saobraćajnoj nesreći gine njegova partnerica Tamara i kada svojom neodgovornošću u stan majke, sa kojom živi, donosi koronu koja je naposlijetku ubija, Toni ostaje “na visini” zadatka. O sebi misli da je on žrtva, da je patnik kojeg su okolnosti dovele do situacija u kojima se nesreće događaju. Bivajući potpuni luzer, ali pri tome po druge opasan luzer, Toni nastavlja svoju priču i nakon što se dogode životne tragedije. Ni u kom trenutku on ne pristaje na promjenu paradigme koja ga je oblikovala. Ne može dokučiti ništa od onoga što jeste u njemu pogrešno i zastranjujuće.

Narcistički primat muškog

Ni u momentu kada ga majka Evgenija, na samrtnoj postelji, suočava sa ocem koji je jednako tako bio predstavnik patrijarhalnog predatorstva, Toni ne nalazi u sebi mogućnost da se senzibilizira, da shvati u kojoj je mjeri pogrešan njegov put. Ali lik majke u tom smislu jeste uspio literarni kontrast, kojim se bar malo ublažava crnilo onoga što Toni predstavlja. Zagledan u primat muškog kao neprikosnovenog prava, on vrlo brzo pronalazi opravdanje za sve što je prouzrokovao, te već u sljedećem koraku nastavlja tamo gdje je stao. I ne osvrće se. Narcistička i edipovska potka od kojih je sazdan čine ga potpunim idiotom, nesposobnim da se u bilo kom slučaju solidarizira sa nekim, da nađe ono zrnce ljudskosti koje bi ga suočilo sa neispravnošću odluka i mišljenja kojima se rukovodi. Moglo bi se stoga reći da Tonija vodi jedna animalizirana nagonska destruktivna sila, pred kojom on uopšte ne postavlja pitanja. Teško da bismo za protagonistu romana Rumene Bužarovske mogli naći neku toplu riječ i razumijevanje, on jeste po svemu od čega je sazdan odbojan lik.

I postavlja se potom sasvim logično pitanje zašto bi nam ovaj roman bio na bilo koji način privlačan, imajući na umu sve što je izneseno o Toniju? Autorica Bužarovska nam pak svojim stilskim postupkom, načinom na koji gradi i gradira ovaj roman, daje taj odgovor. Ona je kroz svog junaka ispisala jednu mnogo širu sliku društava u kojima egzistiramo, Toni služi kao uspjela metafora one supremacije na kojoj počiva sva bijeda naše savremenosti. Toni bi u tom smislu mogao biti ključ za razumijevanje svega što nam se dešava, sve nasilje i svi ratovi, jer svuda oko nas postoje Toniji koji za sebe misle da su lavovi, a zapravo su kvarne hijene.

Đorđe Krajišnik

https://www.oslobodjenje.ba/kun/umjetnost/citanje-u-sebi-planina-na-koju-se-zene-penju-u-stiklama-1077552

Je Suis Toni, Борис Постников

Je suis Тони

Румена Бужаровска по многу работи одудара од локалните книжевни струи, нејзиниот сензибилитет е изграден главно врз наративната економија на англоамериканските автори, а сепак е – нема дилеми – наша. Еве ви ги сите нејзини наслови преведени на хрватски (добро, освен дебитантскиот Чкртки), еве ви ја претставата Мојот маж во Загрепскиот младински театар, всушност, еве ви ја и самата Румена која често гостува на хрватските фестивали. Така и романот Тони е објавен кај нас многу брзо по македонскиот оригинал, а јас побрзав да го прочитам. Инаку, кај Бужаровска постојано ме воодушевува авторското растење од книга во книга: секоја нова збирка раскази ѝ е за неколку нијанси позрела и попромислена од претходната. Ако ги читате хронолошки, едноставно гледате дека тие текстови ги пишува некој кој темелно работи на својот авторски глас. Меѓутоа Тониѝ е прв роман. И токму затоа го отворив со читачка трема. Како Румена ќе се снајде во новиот жанр? И тоа во „вистинскиот“, „сериозниот“, зашто знаеме каква е специфичната тежина на романот денес кај нас: лесно е да се напише кратка приказна или есејче, но ајде да те видиме на 200 и нешто страници…

Океј, да не ве заморувам повеќе, ние што сме виделе можеме да потврдиме: Бужаровска повторно се надмина себе. Тони забавува, растажува и збунува на сосем неочекувани начини. Од една страна, ова е очигледно сатира, а насловниот лик, остарен скопски мачо рокер, карикатура на две нозе: типичен саможив балкански маж од генерацијата која моментално дебелее и ќелавее, но уште носи старки. Еготрипер и мамин син, локален Петар Пан крај кој ниедна Венди не може да дојде до збор, горд на својот фантастичен музички вкус избрусен во доцните седумдесетти, постојано одушевен од сопствената интелигенција. Знаете за кој се работи, познавате повеќе такви ликови. А од друга страна, во Тони нема ништо карикатурално: сите тие реченици веќе сме ги чуле, сме запознале такви ликови. Па уште на третата страница – ако ја имате таа бескрајна среќа да го читате романот како маж – порано или подоцна ќе се сопнете на некоја Тониева изјава или на гест кој несомнено ви припаѓа вам. Па малку ќе се насмеете, малку ќе се засрамите, можеби дури и ќе се налутите. Па што му фали на џејмисон? Зар не е добро виски? И кога пред некој ден на уредничкиот состанок на Критика-ХДП неколкупати ѝ влетав во збор на Ана – сè додека не ме предупреди – зар тоа не беше само поради мојата страст за книжевните прашања? И зар не е општопознато дека Берлинска трилогија е најдоброто од Боуви? Правда за Тони!

А ако ја имате таа несреќа да го читате романот како читателка, веројатно ви преостанува само да уживате во тоа како Бужаровска балансира меѓу карикатурата која е стварна и стварноста која е карикатурална, меѓу сатирата и реалноста, меѓу сожалувањето и гадењето што Тони ги предизвикува, а притоа и понатаму останува смешен…

Ако нешто од ова ви се провлекло, драги читателки, секако, јавете ми се.

Сè ќе ви објаснам.

Изворен текст: Угрешиќ, Бужаровска, феминизам, порнографија.

https://prikazni.mk/b/517/je-suis-toni-boris-postnikov

Meduza Talks: Оптимизам, очај и одговорност со Румена Бужаровска (разговор со Калиа Димитрова, август 2025)

Третата сезона ја отвораме со Румена Бужаровска, нашата и ваша омилена пистелка и книжевничка, која во најмала рака го редефинираше значењето на зборовите „мојот маж“. Непосредно по издавањето на нејзиниот роман „Тони“, со Румена разговараме за културата на итност и како таа влијае на пишувањето, гаење на чувства на оптимизам и резилиентност среде растечка глобална безнадежност, медиумската изложеност, книжевноста како терапија и еден сомнителен уметнички одбор. Уживајте!

Продукција: Платформа Медуза со поддршка на Heinrich-Böll-Stiftung e.V.

Авторка: Калиа Димитрова

Камера, аудио и монтажа: Студио Пиксел

Мојот маж на полски јазик, во превод на Јованка Дорота Чирлиќ во поширокиот избор за европската награда Ангелус

The Jury selected the longlist of the jubilee 20th edition of Angelus Central European Award. The shortlist will be announced in September, and the winner – during the gala on 18 October 2025.

  1. Rumena Bužarovska, Mojot maž [My Husband], translated into Polish by Dorota Jovanka Ćirlić, published by Biuro Literackie | Macedonia
  2. Darko Cvijetić, Shindlerov Lift, translated into Polish by Dorota Jovanka Cirlić, published by Oficyna Literacka Noir sur Blanc | Bosnia and Herzegovina
  3. Inga Gaile, Jaukumiņš [Delight], translated into Polish by Daniel Łubiński, published by Wydawnictwo Marpress | Latvia
  4. Eliza Kącka, Wczoraj byłaś zła na zielono [Yesterday, You Were Mad in Green], published by Wydawnictwo Karakter | Poland
  5. Lisa Kränzler, Nachhinein [Belatedly], translated into Polish by Dorota Stroińska, published by Biuro Literackie | Germany
  6. Eugenia Kuzniecowa, Драбина [Ladder], translated into Polish by Iwona Boruszkowska, published by Społeczny Instytut Wydawniczy Znak | Ukraine 
  7. Fatos Lubonja, Ridënimi [The Re-Sentencing], translated into Polish by Dorota Horodyska, published by Fundacja “Pogranicze” i Ośrodek “Pogranicze – sztuk, kultur, narodów” | Albania
  8. Aneta Prymaka-Oniszk, Kamienie musiały polecieć. Wymazywana przeszłość Podlasia [Stones Had to Be Thrown. The Erased Past of Podlasie Region], published by Wydawnictwo Czarne | Poland
  9. Clemens J. Setz, Der Trost runder Dinge: Erzählungen [The Comfort of Round Things: Stories], translated into Polish by Agnieszka Kowaluk, published by Wydawnictwo Filtry | Austria
  10. Krzysztof Siwczyk, Na przecięciu arterii [At the Crossing of Arteries], published by Biuro Literackie | Poland
  11. Katarzyna Sobczuk, Mała empiria [Little Experiences], published by Wydawnictwo Dowody | Poland
  12. Slobodan Šnajder, Doba mjedi [The Age of Copper], translated into Polish by Siniša Kasumović, published by Wydawnictwo Warsztaty Kultury w Lublinie | Croatia
  13. Leelo Tungal, Samet ja saepuru ehk Seltsimees laps ja kirjatähed [Velvet and Sawdust or Comrade Child and Letters], translated into Polish by Marta Perlikiewicz, published by Wydawnictwo KEW | Estonia
  14. Joanna Wilengowska, Król Warmii i Saturna [The King of Warmia and Saturn], published by Wydawnictwo Czarne | Poland

Сакам да го критикувам општеството и мразам сентименталност

Осврт во париски „Либерасион“ за македонската писателка

Францускиот дневен весник „Либерасион“ во своето викенд-издание посветено на литературата има посебен осврт за најновата книга на Румена Бужаровска што е објавена на француски јазик – „Не одам никаде“. Збирката раскази е во издание на една од најугледните француски издавачки куќи „Галимар“, во превод на Марија Бежановска.


– Жена или маж, ниту еден лик од расказите на Румена Бужаровска не бега од целосното разоткривање на неговите мани и предрасуди. Љубомора, кукавичлак, ароганција… Палавото перо на 44-годишната македонска авторка воодушевува во ситничарството на душите обликувани од општествените стеги – го започнува својот осврт новинарот и литературен критичар Луи Сејер.
Во трето или прво лице, жените со четириесет и нешто години од средната класа, кои најмногу се изразуваат во нејзините книги, ги гледаат своите емоции изложени без филтер, горко исмеани, но со одредена добрина.
– Сакам да го критикувам општеството и мразам сентименталност. Хуморот ми дозволува да ја убијам оваа сентименталност, а исто така е најдобар начин да укажам на нечија ригидност, сексизам или расизам – вели Бужаровска за „Либерасион“.
Разочарани, Весна, Софија или Светлана се сомневаат и се исцрпуваат обидувајќи се да ги исполнат своите улоги како мајка, сопруга или сама жена. Тие се исто толку неспособни како и мажите околу нив да го надминат современиот конформизам и да комуницираат со другите.
– Тоа е една од работите што сакам да ги направам: да ги хуманизирам жените и нивните мани, а не да ги осудувам повеќе или помалку грубо од мажите – додава таа.
Според новинарот на „Либерасион“, овој стремеж не е изненадувачки на Балканот.
Иако денес е една од најистакнатите писатели во регионот, преведена на повеќе од десетина јазици, Румена првенствено се поврзува со каузата на жената. Од нејзиното откривање како студентка, оваа преведувачка и професорка по американска литература на Универзитетот во Скопје повеќе од дваесет години ги осудува лагите на традиционалното семејство. Таа има статус на феминистичка писателка и тврди дека нејзиниот активизам е роден од длабокото чувство на неправда.
– Од почетокот на пубертетот сфатив дека ме третираат поинаку од мојот брат. Не можев да излезам како него бидејќи ме гледаа како потенцијална мајка, со ризик да го „уништам угледот на фамилијата“. Тоа ме направи длабоко огорчена. Моето пишување и мојот активизам потекнуваат од ова чувство – се доверува таа со великодушна едноставност.
Во балканските општества „кои сè уште ја немаат направено својата сексуална револуција“ и каде што жените долго се исклучени од јавната дебата, Румена Бужаровска го поздравува доаѓањето на бранот #MeToo и концептите што резонираат со „Мојот маж“, нејзината прва збирка преведена на француски во 2022 година. Секогаш со нејзиниот разорно каустичен стил, Бужаровска се запрашува за поимот искоренување, толку присутен во земја обележана со емиграција. Додека многу автори од Југоисточна Европа ја отфрлаат етикетата „Балкан“, Бужаровска ја брани. Таа претпочита да го исмева овој „комплекс на инфериорност кон Западот“, како во последниот расказ „8 Март“ и неговото речиси жестоко финале околу сопругата на американскиот амбасадор. Според неа, Балканот е за самоомраза и таа го презира тој комплекс на инфериорност. Одмаздничките национализми поттикнати од популистите во регионот ја згрозуваат. Од Сараево до Атина, оваа внука на комунистички активист прогонет по страшната грчка граѓанска војна се обидува да го осуди локалниот расизам, како што е „албанофобијата“ што го јаде македонското општество (Албанците претставуваат околу 30 проценти од населението, забелешка на „Либерасион“). Како и сите Македонци, и Румена Бужаровска е трауматизирана од неодамнешниот пожар во ноќниот клуб во Кочани. Но оваа вечна бунтовничка, блиска до нејзините студенти, се надева дека генерацијата зед, „многу подобра од нашата“, ќе продолжи да демонстрира против убиствената корупција. И дека ќе престане да бара подобар живот на друго место.
– Нивните родители им ставија во глава дека мора да заминат и дека Западот е целиот млеко и мед, но таму секогаш ќе има сиромашни имигранти. Можеби ќе сфатат дека останувањето во Македонија може да биде одлично и дека понекогаш е подобро да инвестираш таму каде што живееш наместо да заминеш – нагласува Бужаревска за париски „Либерасион“.

Тони Гламчевски

https://novamakedonija.com.mk/zivot/kultura/rumena-buzharovska-sakam-da-go-kritikuvam-opshtestvoto-i-mrazam-sentimentalnost/

Румена Бужаровска е најчитана авторка за 2024 година во „Три“

https://www.radiomof.mk/rumena-buzharovska-e-najchitana-avtorka-za-2024-godina-vo-tri/

На синоќешната средба меѓу писателите и читателите во книжарницата „Три“ во Градски трговски центар, посветена на второто издание на романот „Тони“, македонската современа писателка Румена Бужаровска се здоби со Признание за најчитана авторка во 2024 година во „Три“.

„Со книгите ‘Чкртки’, ‘Осмица’, ‘Не одам никаде’, ‘Мојот маж’, ‘Господ, па Америка’ и ‘Тони’, Румена е најчитаната авторка во Издавачки центар ‘Три’, со продадени над 4 000 примероци во текот на изминатата година“, информираат од издавачкиот центар.

„Исклучително ми е драго, изненадена сум дека сум најчитана авторка во 2024 година. Од друга страна, минатата година објавив две книги, така што има логика. Јас верувам дека не е точно дека не се чита и посебно не верувам во митот дека младите не читаат. За мене ова признание покажува дека луѓето читаат и посебно ми е драго дека сѐ повеќе читаат македонска книжевност. Мислам дека тоа е тренд што никогаш нема да престане“, рече Бужаровска при доделувањето на признанието.

На книгокругот без цензура, инаку дел од книжевната програма во рамки на „Зимскиот фестивал на книгата“, се собраа читатели кои на авторката ѝ поставија прашања за средовечниот рокер од Скопје, кој ги поттикна читателите да размислуваат за значењето на личната одговорност во локален и современ контекст, велат од „Три“.

Читателите добија одговор „дали прекарот шарска е добиен по вистинска приказна“, „дали има некој конкретен прототип за Тони“, „што претставуваше процесот на пишување за таков лик“, но и „како преведувачите би се справиле со преведување на скопскиот сленг“.

„Приказната за прекарот ‘Шарска’ апсолутно не е измислена. Ама тоа не го направил само тој… Прашав некои луѓе и ми рекоа тоа дека е позната работа, го правеле во војска“, посочи авторката.

Зборувајќи за инспирацијата за „Тони“, Бужаровска истакна дека таа дошла од таквите ликови во нашата непосредна близина.

„Во процесот на пишување сфатив дека цело време несвесно сум се справувала со некои сопствени Тониевци, и во семејните, и во љубовните, и во секојдневните односи. И сум ги трпела, па сега ги пуштив преку текстот“, одговори Бужаровска.

Таа дополни дека и преведувачите од Србија и од Хрватска, кои сега го преведуваат романот, препознале свој Тони во ликот.

„Јас многу се грижам јазикот да го отсликува времето и ми беше многу важно на таков јазик да е напишан романот, зашто секоја книга е и документ на едно време. Сакам книгата да е жива. Пишувањето на сленг го направиле многу автори пред мене, да го споменеме Марк Твен во Америка. Како што ние ги преведуваме Твен или Селинџер, така ќе се преведува и ‘Тони’. Ќе го приспособат на нивниот урбан јазик, јазик на педесетгодишник кој живее во тамошно Дебар Маало“, истакна Бужаровска.

Инаку, „Тони“ е во конкуренција за книжевната награда „Роман на годината“, заедно со уште 42 романа кои годинава беа пријавени на конкурсот.