13.12.2025, Podgorica,
Booka Festival Knjiga i Pisaca,
Knjižara Kosmos, 19:00
Booka Festival Knjiga i Pisaca
Author: Nino Naumov
Women of the Year 2025, Harper’s Bazaar Serbia
Spisateljica je izgradila literarni svet koji čitaoca navodi da preispita ukorenjene stereotipe i dinamiku odnosa polova u našem društvu
Minđuše vlasništvo stiliste
Rumenu Bužarovsku lokalna publika poznaje pre svega kao autorku britkih priča iz zbirki Osmica, Moj muž i Nikuda ne idem, a ove godine je njen roman Toni u kratkom roku stekao brojne čitaoce i pokrenuo burne rasprave o muškosti na Balkanu. Osim kao spisateljica, Bužarovska radi i kao profesorka američke književnosti, prevoditeljka i esejistkinja, a budući da je njeno bavljenje tekstom analitičko i razigrano, bez obzira na formu, ovi književni svetovi poslužili su i kao osnov za pozorišne predstave i filmove širom regiona. Razgovarale smo upravo o posmatranju i raslojavanju stvarnosti, o žanrovima, prevodima i panelima, o poziciji istočnoevropskih autorki, feminizmu i katarzičnosti humora. Sve to, nadam se, protiv romantizacije i mitologizacije književnog rada.
Srećemo se u jesen, dok trčite između festivala i gostovanja, a život književnika deluje prilično glamurozno sa strane. Kako u stvari izgledaju ta stalna putovanja i neprekidni (verujem slični) okrugli stolovi?
Rumena Bužarovska: Gostovanja i promocije su jako važni za svakog autora, zbog povezivanja i direktnog kontakta sa publikom. S druge strane, mi zaista romantizujemo putovanja, a činjenica je da moraš biti zdrav da bi ih telo izdržalo. I naravno da taj mit o umetniku koji na turneji priča samo o svom radu nije sasvim istinit, ali retko ćeš podeliti da ti je hotelska soba hladna, ili da – kao ja – sanjaš stalno kako brojiš kofere (smeh). To je posao koji bi trebalo da bude dobro plaćen, jer je nomadski život prilično naporan.
Da li imate osećaj da se od vas očekuje da se uvek predstavite na isti način, u tom zapadnoevropskom kontekstu?
Rumena Bužarovska: Žene spisateljice, i to posebno žene sa Balkana, kao, uostalom, i svi drugi autori koji su na neki način marginalizovani, ne pripadaju kapitalističkom diskursu i moraju imati neki identitet da bi se prodali. To za neke od nas bude rat, za druge feminizam, i to s pravom nervira čitaoce, jer liberalizam koristi ta grupisanja da bi zaradio od marginalizovanih. Mi jesmo angažovani, ali zaista je mučno to što ne možeš da izađeš iz nametnutog okvira predstavljanja i što znaš da se uglavnom zbog toga i dobija novac za taj nastup. Obično je to istočnoevropski ili balkanski panel, pa svi pričamo o istim iskustvima, a čak i kada nas pomešaju sa drugim piscima, uglavnom već znam šta će biti tema. Na primer, moderator me je jednom pitao da li mogu da objasnim uspeh moje knjige, kako to da je prevedena na petnaest jezika. Odgovorila sam da je to zato što sam dobra autorka. Pitaju me ponekad na tim festivalima zašto živim u Skoplju, kao da bih ja sigurno bila u Berlinu ili Parizu da imam priliku. A da, dobila sam jednom pitanje i da li me doživljavaju u Makedoniji kao ljutu ženu, zamisli.
Vi u stvari više ne možete samo da napišete knjigu, morate nekako tržišno da je označite?
Rumena Bužarovska: Mislim da mi nikad nismo ni mogle jednostavno da napišemo knjigu. To mogu beli ljudi sa Zapada, mi odavde nemamo privilegiju da budemo samo umetnici. U vezi sa gostovanjima u drugim zemljama, rekla bih da i prevodioci određuju kulturni diskurs, poput nekih ambasadora skrajnutih kultura, jer oni prate književnu produkciju i čak sami predlažu autore/ke. Prevodici srećom imaju bolji status nego ranije, jer oni su ključni za autora. Mi iz malih jezika nemamo ni tu privilegiju da imamo više prevodilaca, i predivno mi je da neko toliko voli to što radi da se fokusirao na manji jezik. Na nekim mestima moje knjige su jako uspešne, na drugim nimalo, i ne mogu da shvatim je li to zbog marketinga izdavačkih kuća, prevoda ili uređivanja, jer to je sve jedan uigran sistem, ali istina je da se knjiga naprosto neće čitati ako, pre svega, prevod nije dobar.
Pomislila sam da sigurno nije jednostavno preneti neke lokalizme iz vaših priča, bilo da su kontekstualni ili jezički. Ima mnogo detalja koji izazivaju gađenje koliko i smeh.
Rumena Bužarovska: Hvala vam, trudim se da se igram s tim preterivanjem i humorom, mislim da kroz tu prizmu može mnogo toga da se kaže. Lično, volim telesne reakcije na napisano, pa pokušavam i da ih proizvedem. Možda se i krijem iza fikcije na neki način, iza imaginacije, ali ne znam da li bih ikad pisala nešto privatno na način na koji to pesnici rade.
Ali pisali ste esejistiku, a tu takođe nema sakrivanja. U knjizi Nakon Boga, Amerika piše baš Rumena, ne neki književni junak. Šta vas uzbuđuje u tom “non-fiction” pisanju (u nedostatku preciznijeg prevoda)?
Rumena Bužarovska: Na engleskom nekada kažemo i personal essay, da, ili non-fiction, kod nas možda dokumentaristička proza, ali meni je uzbudljiv taj žanr jer je to lično i političko u jednom. Zanima me društvo, i kroz svoje pisanje, simbolično ili književnim postupcima, to predočavam, ali u esejistici moraš da budeš još odgovorniji jer se radi o istini, vezano za to ko se pojavljuje u tekstu, koliko i za to ko govori. U svakom žanru, u stvari, moraš da razmišljaš o tome koliko će to tvoje ja biti prisutno. Na mene su uticale žene koje pišu eseje uglavnom na engleskom jeziku, ali naravno tu je Dubravka Ugrešić. Njen stil je tako nepretenciozan, direktan, čak bezobrazan. Mislim da čitaoci isto uživaju u tom žanru i da u njemu ima prostora za stilsko izražavanje.
Sandale vlasništvo stiliste
Ljudi najčešće eskapistički prilaze fikciji, a vaši karakteri su možda preterano životni. Baka mi je jednom rekla da su joj žene iz vaših priča previše poznate, zbog čega je pomalo nerviraju. Iskreno, ja mislim da upravo u tome leži politički karakter vašeg pisanja.
Rumena Bužarovska: Da, baš tako. I zato sam za glavnog junaka romana odabrala tog i takvog muškarca. Oni su dugo pisali o ženama iz ženske perspektive, i to ne naročito dobro, pa zašto sada to ne bismo mi radile? A mi i te kako umemo da pišemo o muškarcima, jer ih posmatramo, stalno smo na oprezu i znamo kako razmišljaju, bavimo se njima i njihovim motivacijama.
Nedavno ste, u razgovoru sa divnim devojkama sa feminističke platforme “Meduza”, rekli da se osećate kao da se publika prema vašem romanu odnosi kao da je “prvo, pa muško”, vaš prvi roman, pa još o muškarcu.
Rumena Bužarovska: S tim sam se namerno malo igrala. Ali da, kao da su sve moje kratke priče bile neka ženska deca i sad je to tek prava stvar. Zapravo sam tokom rada shvatila da imam nekoliko priča sa sličnim protagonistima i onda sam razumela da je to roman. Svaka priča sama bira svoj oblik, i Toni je prirodno nastao u formi romana.
Minđuše i prsten vlasništvo stiliste
Kada smo kod oblika, kako pristupate pisanju, najtelesnije gledano?
Rumena Bužarovska: Volim da pišem, meni je pisanje zadovoljstvo. Naravno da je to unutrašnji i emotivni proces, ali to je tako i u drugim umetnostima. Sve zapisujem i organizovana sam. Najviše me inspiriše rok, a pisanju pristupam ozbiljno, u suprotnom preterano razmišljam, pitam se da li mogu… Ali naravno da mogu, to je moj posao. Nije to jedini način, ali meni je važna efikasnost, i zato nacrt traje duže nego samo pisanje. Moram sve da postavim jasno, ne bih mogla da improvizujem, ako napišem previše pa posle kratim, to mi je kao kada posoliš supu pa se posle nekako vadiš. Radije bih da imam recept. Treba da demistifikujemo taj težak rad pisca jer, u mom slučaju, nije mi teško da pišem, ja to tražim od života i mnogo mi je drago da imam privilegiju da budem spisateljica. To je, ipak, i veliko političko pitanje: zašto nas toliko ima u ovakvom poslu, a nema nas u nekim drugim, odlučujućim ulogama.
Za kraj, a upravo o ulogama, da li biste rekli da je književnost vaš posao ili ipak profesura?
Rumena Bužarovska: Fakultet je moj osnovni posao. Provodim mnogo vremena sa tim mladim ljudima i toliko puno učim od njih. Osećajna sam u komunikaciji i radu s njima, zanima me kako razmišljaju, oni duboko utiču na mene. Osim toga, taj fakultet mi omogućuje egzistenciju, to je važno reći. Da bi stvarao, zaista ti je potreban neki okvir, sigurnost, sto, vreme i laptop, treba ti tišina i samoća. Ponoviću, iako je to davno rekla Virginia Woolf, treba ti ta sopstvena soba – to se nije promenilo.
Glavni i odgovorni urednik: Petar Janošević
Tim:
Razgovarala: Maša Seničić
Fotografije: Nevena Lučić
Stajling: Marko Mrkaja
Frizura: Nela Adžemović za „SCHWARZKOPF PROFESSIONAL” Srbija
Šminka: Jovana Marković
https://www.harpersbazaar.rs/women-of-the-year/women-of-the-year-2025-rumena-buzarovska
Harper’s Bazaar Serbia Woman of the Year Award for 2025
Decembar uvek nosi posebnu simboliku: vreme je sabiranja utisaka, slavljenja postignuća i tihog preispitivanja svega što smo tokom godine postale. U tom duhu, novo izdanje Harper’s BAZAAR Srbija posvećeno je ženama koje su obeležile 2025. — one koje pomeraju granice, stvaraju nova pravila i dokazuju da snovi postaju stvarnost kada se hrabrost i rad susretnu u istoj ravni.
Nagrade Women of the Year 2025 odlaze u ruke izuzetnim stvarateljkama i vizionarkama čiji glas odjekuje daleko van granica njihovih profesija: Josipi Lisac, Tamari Kalinić, Teodori Injac, Aidi Redžepagić, Sandi Janković (Sanda Simona), Bojani Nikitović, Mirjani Karanović, Marini Maljković, Katarini Bogdanović Kukli, Rumeni Bužarovskoj, ali i jedinom muškarcu u ovoj selekciji — Davidu Jovanoviću, čiji je film Sunce nikad više kandidat Srbije za Oskara u kategoriji Najbolji međunarodni film 2025.
Zatvoreni krug muškosti: Dalibor Plečić
Rumena Bužarovska, Toni, s makedonskog preveo Ivica Baković
PIŠE: Dalibor Plečić
Bužarovska precizno pokazuje kako se u balkanskom mikrokosmosu toksična muškost ne rađa samo iz spektakularnog nasilja, nego i iz sitnih, svakodnevnih poniženja.
Nema poznatije makedonske spisateljice u ovom trenutku od Rumene Bužarovske. To je prosta činjenica i nema nikakve sumnje da vaskolika postjugoslovenska publika s dušom čeka njena nova ostvarenja. Ali Bužarovska je daleko od pukog književnog fenomena: ona dođe kao kulturni seizmograf koji godinama precizno registruje mikro i makro pukotine balkanske i svetske burne (čuj mene – tmurne) svakodnevice. Njene zbirke priča predstavljaju hibrid antropologije, satire i psihijatrijskog kartona, a lakoća kojom to radi samo doliva ulje na kritičku vatru svih nas koji se bavimo književnom kritikom.
Sada se Bužarovska konačno odlučila da svoje spisateljske mogućnosti oproba u dužoj literarnoj formi, u romanu. Kroz istoriju, od Flauberta, Tolstoja, Defoa, pa sve do Gibsona i nekih savremenih ostvarenja, muški kanon u romanu dugo se bavio ženom. U svom prvom romanu, pod imenom Toni, Bužarovska je uradila suprotno: za glavnog lika i najbitnijeg protagonistu uzela je istoimenog muškarca: Tonija.
Bužarovska u Toniju izvodi virtuoznu vivisekciju balkanskog muškarca koji nikada nije odrastao, koji je uveren da je svet tu zbog njega, koji je vulgaran, sebičan, narcisoidan — prava jedna „muška svinja“. On ima 53 godine i čitava struktura romana, koja se samo oko njega vrti, gotovo je klaustrofobično linearna. Radnju u delu, od odmora u Grčkoj do poslednjih scena, pratimo sukcesivno, bez digresija i velikih narativnih rukavaca. Međutim, Bužarovska radi ono što ume najbolje: minimalnom radnjom postiže maksimalnu psihološku rezoluciju.
Stub narativa je Tonijev unutrašnji monolog, ta beskrajna i repetitivna bujica samoopravdanja i sitnih mizoginih rituala, u kojoj se svaki problem (od girosa do viška kilograma) pretvara u dokaz njegove tobožnje veličine. On je lik koji sve radi polovično, iz pozicije infantilne uvređenosti. Baš zato je njegova psihologija jeziva u svojoj običnosti. Bužarovska, kao iskusna dijagnostičarka stvari, naravno ne pravi od njega monstruma, nego prosečnog čoveka, a u toj prosečnosti leži najsuvislija kritika.
Postupak ponavljanja karakteristika habitusa i konstrukcije ličnosti — u smislu da je Toni konzistentan (ne menja se ni posle smrti partnerke i majke itd.) — dramaturški je zapravo ključan. Toni ne evoluira; on kruži. Poput psa uporno trči za svojim repom u hermetički zatvorenom krugu, bez mogućnosti provetravanja. Bužarovska ga, kroz omniscijentnog pripovedača, drži u narativnoj šaci kao eksperimentalnog pauka, čupajući mu jednu po jednu nogicu, bez ikakvog „katarzičnog trenutka“, bez otkrovenja. Čitaocu čak može biti i žao Tonija i njegove jednodimenzionalnosti, što je čini mi se, najveća uvreda za sve tonije sveta. Poruka je jasna: toniji se ne mogu osvestiti, ne mogu se promeniti.
U konačnici, Toni nije priča o jednom muškarcu, nego o čitavom društvu koje sistematski brani, nagrađuje i romantizuje takve tonije. Njegova bahatost i sebičnost postaju društveni simptom: neprepoznati, normalizovani, nadasve prihvaćeni. Bužarovska precizno pokazuje kako se u balkanskom mikrokosmosu toksična muškost ne rađa samo iz spektakularnog nasilja, nego i iz sitnih, svakodnevnih poniženja.
Povrh svega, čini mi se da Toni nije stvarna groteska romana — stvarna groteska je realnost u kojoj postoji na hiljade tonija. Zato se, metaforički, svi takvi muškarci zapravo zovu Toni: Toni Šarska, Toni iz komšiluka, Toni sa posla… Stereotip balkanskog muškarca prisutan je svuda oko nas; ne možeš ga zaobići. To su naši rođaci, prijatelji, kolege, profesori, čitava galerija lokalnih „Tonija“ koji se kreću svetom uvereni da je normalno ono što je zapravo duboko štetno.
Kako sam pročitao roman, pažljivo motrim na sebe da ne pronađem ponešto tonijevsko. Tu, negde između gestova, pogleda, reči, čuči njegov duh, lebdi kao opomena iznad naših habitusa. Nema sumnje: Bužarovska osvetljava mnoge mračne tunele savremenog društvenog konteksta, ali podstiče i individualne introspekcije i suočavanja s vlastitim ambivalentnostima. Po mom sudu, veliki kvalitet njenog stvaralaštva.
Radio Mileva: The Female Voice as Resistance – Intimacy, Humor, and the Philosophy of the Present
BeFem Conference: Who’s Bothered by Women?
27.11, 12.30, Prostor Miljenko Dereta, Belgrade, Serbia
Presentation of the winners of the Štefica Cvek Award
28 October, 19.00 Thursday
Makka bar
Presentation of the winners of the Štefica Cvek Award: A discussion with Rumena Bužarovska and Biljana Crvenkovska (within the Gender and the City series organized by Coalition Margins)
City Library Brakja Miladinovci, Skopje, 06.10.2025
Rumena Bužarovska talks about her novel Tony, selected as the library’s book of the month
Tony by Rumena Bužarovska is among the selected books the regional literary award Štefica Cvek
Izbor „Štefica Cvek“ za 2025. godinu zatvara roman „Toni“ Rumene Bužarovske (TRI, 2024), u kojem se autorka hrabro udaljava od ženske perspektive koja je obeležila njen dosadašnji rad i stvara naraciju iz ugla jednog emocionalno disfunkcionalnog/narcisoidnog muškarca.
„Duhovito i iskreno, Bužarovska, služeći se ispovednom naracijom, uvlači nas u Tonijev svet — svet koji je proizvod emocionalne nezrelosti, patrijarhata i njegove klasne privilegije, koja direktno potiče od oca. Upravo to čini roman lakim za čitanje, ali teškim za procesuiranje“, smatra žiri.
ČITANJE (U)SEBI: Planina na koju se žene penju u štiklama
Toni”, Rumena Bužarovska, preveo: Ivica Baković, Fraktura, 2025.
Poslije dnevničko-esejističke knjige “Nakon Boga, Amerika”, u kojoj kroz putovanje jugom SAD-a ispisuje snažne stranice o boravku na američkom kontinentu, povezujući vlastito iskustvo školovanja, potragu za literarnim uzorima te polarizacijama i napetosti u vremenu trumpizma, književnica Rumena Bužarovska nas romanom “Toni” suočava sa toksičnim maskulinitetom koji svojim beskrupuloznim patrijarhalnim egoizmom uništava sve oko sebe. Vraćajući se time na onaj tematski okvir svojih ranijih knjiga, gdje se iz naglašene feminističke pripovjedačke perspektive nastoji progovoriti o svim kontradikcijama rodnih uloga, poremećenog odnosa na relaciji žena – muškarac, sa pripadajućim predrasudama i stereotipima koje i danas u velikoj mjeri opterećavaju svijet u kojem živimo.
Mutne vode stereotipa
Protagonist romana Toni Stojanov u osnovi je tipičan bezosjećajni mačista, zaljubljen u sebe, sam svoj centar svijeta, koji ne prezajući pred bilo čim, nastoji plivati u mutnim vodama rodnih stereotipa pokazujući svu raskoš svojih nepočinstava i ljigavosti svog karaktera. Ovako izneseno doima se da je Toni u suštini jedan potpuno odbojan lik i to jeste suštinski tačno. Teško da bismo Tonija mogli doživjeti i tumačiti na neki drugačiji način. Sve u njemu vrišti od prenapuhane muževnosti putem koje se gazi preko svega što mu se nađe na putu.
Ipak, Bužarovska ne ide za time da ispisuje stranice koje će biti puka jednodimenzionalna kritika seksualnog predatorstva i proračunatog psihičkog nasilja kojem je Toni sklon, već daje uvjerljivu karakterizaciju lika ovog pedesetogodišnjaka, stavljajući ga u širi društveni i povijesni kontekst transgeneracijskog prenosa patrijahalnih kodova koji ulogu muškarca svode na neprestano trvenje za dokazivanje muškosti. Pa i kad iza njega ostaju stvarne žrtve, jedino što je Toniju bitno jeste kako sačuvati oreol nepogrešivog i ispravnog muškarca. Jer to tako mora i treba.
Drugim riječima, Toni je po svom karakteru jedan tako čest lik “iz kvarta” kakve svakodnevno srećemo oko sebe, ubijeđen da je uvijek u pravu, da je neodoljiv svakoj ženi, te da je kao takav na vrhu hranidbenog lanca u borbi spolova. Sa druge strane, riječ je o muškarcu u srednjim godinama, ocvalom i iskompleksiranom rokeru, koji na sve načine pokušava odbiti da je ostario, pun je jeftinih dosjetki i ubijeđen u genijalnost svojih misli i podviga. Pri tome, Toni je toliko zaslijepljen vlastitom ulogom da uopšte nije u stanju pojmiti da je ono što radi, da su njegovi postupci i geste na bilo koji način pogrešni. Ne bi se moglo reći da je on u potpunosti čovjek bez savjesti i empatije, ali taj njegov egocentrični mačizam je do te mjere uznapredovao da on nije u stanju uopšte da se saživi sa posljedicama svojih djela i odgovornosti za vlastite postupke. U nekim trenucima unutar ovog romana djeluje da bi se možda i moglo dogoditi neko suočenje, ali Tonijev karakter veoma brzo pronalazi načina kako se opravdati i kako odagnati svaku krivicu od sebe. Jednostavno, on ne može pojmiti da je problem u njemu, nije mu data takva vrsta unutrašnje refleksije, zaslijepljen je svojom neodoljivošću koja u potpunosti dokida bilo kakvu svijest o pogubnosti onoga što radi.
Roman “Toni” u izdanju Frakture/
Rumena Bužarovska, ispisujući ovaj roman, dojmljivo prikazuje jednog posve banalnog tipa, okruženog jednako tako banalnim prijateljima, koji je ubijeđen da je u svojoj falocentričnosti toliko unikatan i da u manifestaciji te muškosti ništa ne može da ga zaustavi. Odsustvo svijesti o pogrešnosti, bilo kakva mogućnost samoanalize i pokajanja, Tonija vode u zastranjivanje kojim se sve što radi i želi podređuje nagonskom impulsu mužjaka. To ga dovodi u jedan gotovo mrzilački odnos prema svemu što je žensko, jer ne poznaje odnos koji nije prožet igrama i ucjenama, on determiniše rodne uloge u toj mjeri da sve nastoji podrediti sebi.
I kada njegovom krivicom u saobraćajnoj nesreći gine njegova partnerica Tamara i kada svojom neodgovornošću u stan majke, sa kojom živi, donosi koronu koja je naposlijetku ubija, Toni ostaje “na visini” zadatka. O sebi misli da je on žrtva, da je patnik kojeg su okolnosti dovele do situacija u kojima se nesreće događaju. Bivajući potpuni luzer, ali pri tome po druge opasan luzer, Toni nastavlja svoju priču i nakon što se dogode životne tragedije. Ni u kom trenutku on ne pristaje na promjenu paradigme koja ga je oblikovala. Ne može dokučiti ništa od onoga što jeste u njemu pogrešno i zastranjujuće.
Narcistički primat muškog
Ni u momentu kada ga majka Evgenija, na samrtnoj postelji, suočava sa ocem koji je jednako tako bio predstavnik patrijarhalnog predatorstva, Toni ne nalazi u sebi mogućnost da se senzibilizira, da shvati u kojoj je mjeri pogrešan njegov put. Ali lik majke u tom smislu jeste uspio literarni kontrast, kojim se bar malo ublažava crnilo onoga što Toni predstavlja. Zagledan u primat muškog kao neprikosnovenog prava, on vrlo brzo pronalazi opravdanje za sve što je prouzrokovao, te već u sljedećem koraku nastavlja tamo gdje je stao. I ne osvrće se. Narcistička i edipovska potka od kojih je sazdan čine ga potpunim idiotom, nesposobnim da se u bilo kom slučaju solidarizira sa nekim, da nađe ono zrnce ljudskosti koje bi ga suočilo sa neispravnošću odluka i mišljenja kojima se rukovodi. Moglo bi se stoga reći da Tonija vodi jedna animalizirana nagonska destruktivna sila, pred kojom on uopšte ne postavlja pitanja. Teško da bismo za protagonistu romana Rumene Bužarovske mogli naći neku toplu riječ i razumijevanje, on jeste po svemu od čega je sazdan odbojan lik.
I postavlja se potom sasvim logično pitanje zašto bi nam ovaj roman bio na bilo koji način privlačan, imajući na umu sve što je izneseno o Toniju? Autorica Bužarovska nam pak svojim stilskim postupkom, načinom na koji gradi i gradira ovaj roman, daje taj odgovor. Ona je kroz svog junaka ispisala jednu mnogo širu sliku društava u kojima egzistiramo, Toni služi kao uspjela metafora one supremacije na kojoj počiva sva bijeda naše savremenosti. Toni bi u tom smislu mogao biti ključ za razumijevanje svega što nam se dešava, sve nasilje i svi ratovi, jer svuda oko nas postoje Toniji koji za sebe misle da su lavovi, a zapravo su kvarne hijene.
Conrad Festival, Krakow, Poland
22.10.2025, Krakow, Poland, Conrad Festival.